 |
|
|
|
|
Ovo je nova stranica. Ideja nije moja već Anđina, ali mi se odmah svidjela. Pokušao bih na ovoj stranici prikupiti, i s vama podijeliti, čim više šaljivih pričica koje ne moraju nužno biti iz Rujana, ali bih ja volio da budu barem iz našeg šireg zavičaja. Ukoliko ih znate molio bih vas da vam ih ne bude teško staviti na papir, tj. u ovom slučaju email, i poslati ih da ih i drugi ljudi vide, tj. čuju. Ukoliko smatrate da je umjesto pravih imena vezanih za te priče bolje staviti izmišljena, napravite tako. Nadam se da će ova stranica zaživjeti i biti rado posjećena.
|
|
|
 |
|
|
|
A ŠTA BI MOGO IMAT...?
Jednom prilikom vraćao se naš ljudina Mate iz Zagreba. Poobavljao je sve što je trebalo, zahvalio se sinu i nevisti na gostoprimstvu i požurio na onaj autobus što kreće u pet popodne iz Zagreba. Dremuckajući u prilično popunjenom autobusu Livno Busa, s mislima na svoju Stanu i svoje Rujane, stigao je i do granice. Granica ko granica... Nitko je ne voli, pogotovu ovu koja se zadnja ispriječila između nas s jedne i istih tih nas s druge strane... A Mate se u svom životu nagledao toga... i puta i granica i carinika... I dok je tako razmišljao o svom životu eto ti carinika koji je maloprije ušao u autobus, i do njega. Mate mu pruži putovnicu, ovaj je zagleda, lista, vrti... procjenjuje... pa upita:
Odakle putujete?
Iz Zagreba - odgovori mu naš Mate.
A, imate li šta za prijavit?
Mate trenutak razmisli, pa mu odgovori:
A šta bi, jadan nebio, mogo imat... pa kod neviste sam bio....
|
|
|
|
|
|
|
|
DOGAĐA SE...
Naš dida Mate je bio narodni čovik. Volio je duge i hladne zimske večeri prikratiti po komšiluku uz čašicu rakije, svoju lulu i ugodne priče s komšijama.
Tako bi on svaku večer išao na silo, al nije volio da baba ide s njim, jer ko bi od puno ženske čeljadi u kući došo do riči. Ostala bi baba tako po zadatku da loži vatru da se didu kuća ne oladi.
Babi Stani se to nije svidilo da jadna svaku veče sidi sama u kući, nije se mirila da dida Mate oda po komšiluku bez nje, pa je smislila malu žensku lukavštinu.
Kad bi Mate otišao na silo, ona bi malo sačekala, pa bi i ona za njim. Trkimice bi uletila i sva tobože ispripadana vikala: Mate, jadna ti sam nešto mi se događa, neko mi lupa po pendžeru i oda po basamacim, evo sam jedva živa utekla.
Drugu veče je opet učinila isto samo je ovi put jedva živu glavu izvukla od neki čudni glasova iz druge sobe.
I tako još par večeri...
Kako bi padala veče cili se komšiluk uznemiro, dica se držala materi za kecelju, žene u strahu šaptale, jer svi su virovali da se jadnoj babi Stani u kući nešto događa. Pa se počele plesti priče jesu li vukodlaci, vile ili što već.
I svi su povirovali osim dida Mate.
A on je tu veče po običaju, otišo u komšiluk, al je babi pripritio da ne dolazi za njim.
Žena ko žena, nije ni pomislila da posluša.
Opet baba Stana malo sačeka, pa krenu za svojim Matom. I opet sva izvan sebe doleti na silo vičući više nego prije: Mate opet mi se u kući događa, jadna insana šta me snađe, jadna ti sam šta sam zgrišila...
Mate dovati svoju kevu, skoči se i sav bisan povika: Sad ja ode kući da vidim šta ti se događa!
Svi su u strahu i brizi čekali da se dida Mate vrati, i baš kad se komšija Pero ohrabrio da krene za njim, eto Mate nazad.
Samo je vrtio glavom i zatraži još jednu rakiju da se smiri... zatim zgrabi svoju kevu i zamahnu ljutito preme babi Stani, pa zgrmi:
Sunce ti kalajisano, njoj se svaku veče događa, ja ko manit leti oko kuće, JA TAMO DOGAĐAJA NEMA!!!
|
|
|
|
Anđa
|
|
|
|
|
|
|
|
IMAM SAT...( a neznam koje je ovo vrime došlo)!
Jednog toplog litnjeg dana sidila baba Stana na basamacima isprid svoje kamene kuće, kruničala i čekala da se oglasi zvono pa da krene k' misi. Kako nije čula zvono a činilo joj se da triba krenuti upita unuka Antu: Sinko recide ti svojoj babi kolko je sati? Ante pogleda na ruku pa će: evo baba 16:45 (šesnaest i četrdeset pet)! Baba ga pogleda ispod marame i promrlja sebi u bradu: je eto trista!
I obeća baba sebi da će naučit na sat, jer neće nju tamo jedan mulac mali zafrkavat! Sutradan je nevista po naređenju donila u kuću veliki zidni sat (ko oni na kolodvoru), te će babu poučiti: Baba kad je mala kazaljka na jedan onda je jedan, kad je na dva onda je dva...nabrajala ona, a jadna baba je blido gledala i klimala glavom da razumi.
Nakon par dana odvaži se Ante pa upita babu koliko je sati?
Baba skinu đozluke, malo zažmiri i reče: Moj sinko evo ova mala ti je na tri, a ovu tanku nebi svi đavli stigli!
|
|
|
|
Anđa
|
|
|
|
|
|
|
|
AH TAJ NOGOMET...
Nije naša baba Stana znala ni čitati ni pisati, kao ni većina starije čeljadi u selu, al je bila prirodno inteligentno i znatiželjno stvorenje. Toga vrućeg lita su njeni unuci stalno po kući razbacivali sličice neki kršni momaka, naravno bilo je svjetsko prvenstvo u nogometu pa su skupljali sličice i punili albume nogometašima. Babi to sve bilo čudno pa nas je zapitkivala, dok joj napokon nismo objasnili da su na slikama igrači nogometa, i što je to...
Tako smo napokon ugasili babinu znatiželju. Sutradan ugledasmo babu kako sva predana lista Slobodnu Dalmaciju, pa gleda, sva udubljena...
Bože dragi što li toliko gleda ako nezna čitati? Odlučim provjeriti pa bacim pogled preko ramena i svatim da baba gleda u novini osmrtnice. To me malo rastuži pa odusta od ispitivanja i zafrkancije.
U to baba spusti raširene novine na stol i pokaza rukom na osmrtnice koje su bile sa slikama, pa me upita: Moj sinko reci ti svojoj babi jesu ovo ovde sve igrači?
|
|
|
|
Anđa
|
|
|
|
|
|
|
|
MA LAKO JE ZA GLAVU...
Junak ove pričice, starina Mate, živio je u jednom prikopoljskom selu.
Kao glava svoje poveće familije bio je počesto pritisnut brigama kako prehraniti i obući toliku čeljad. Što je i za razumit, naš je Mate povremeno svoje brige znao olakšat kojom čašicom kvalitetne domaće šljivovice. Ako baš nije bilo šljivovice bila je i loza dobra. U slučaju da nije bilo ni loze, Mate je mogao popiti i štogod drugo... Uglavnom, s vemenom je Mate postao manje izbirljiv, a najvažnije mu je bilo ne ožednit. Naravno ukućanima to nije bilo milo pa su rakiju pred njim sklanjali i skrivali, sve ne bi li Mate malo posusto.
Međutim Mati u takvim situacijama nije bilo teško zajahat svog Dorata i odjahat do prve zadruge koja je bila prilično udaljena, ali kako to kaže stara uzrečica, što se mora nije teško.
I tako se naš Mate po tko zna koji put opremi bocunom od po litre i zaputi sa svojim starim Doratom kroz susjedna sela, putem kojim je u zadnje vrijeme sve češće prolazio. Kako je tih dana zvizdan nesmiljeno peko, a Mate i Dorat put dobro poznavali, obojica su se malo opustili. Mati se malo i pridrijemalo, a Dorat je ionako znao kojim putem mu je ići.
Na nesreću, vjerojatno je i zmija koja se našla na Doratovu putu malo pridrijemala pa ju je topot Doratovih kopita naglo trgnuo iz popodnevnog sna. Oštrim siktajem i položajem tijela koji je odavao da je spremna na borbu učinila je da Dorat iskolači svoje ionako velike oči, propne se, i ne misleći na drimovan teret na svojim leđima, u panici odjuri koliko ga noge nose.
Mate je došao k svijesti nakon par minuta. Obliven što krvlju što vodom kojom su ga zalijevala četvorica čobana koji su se srećom zatekli u blizini, Mati je trebalo par minuta da shvati što se to zbilo. Kako je krv skoro prestala teći iz poveće posjekotine na glavi, Mate zadovoljno zaključi da to nije ništa strašno i da je im'o sreće, jedino je eto šteta što mu se politra razbila u džepu. Al' šta mislite ljudi - nastavi Mate - koja bi to šteta bila da mi se ovo dogodilo kad se vraćam iz zadruge s punom politrom...!?!
|
|
|
|
|
|
|
|
E MOJ DOTURE...
Godine se pomalo nakupile i učinile svoje, pa se naša baba Stana počela žaliti na kojekakve boleštine.
Svaki dan je tražila od komšinice Mice te prašak za glavu, te za ovo te za ono. Dođe zima i Božić pa stigoše babi i njeni iz Njemačke, nakon što su se izgrlili i izljubili baba pođe na dugo i široko da im pripovida:
E moj sinko jedan dan me stislo u prsima, drugi me dan muči u žličici pa me raspoči u krsti, pa treći dan je bole zubi šta ih nema,četvrti ništa nevidi...
Sin se ozbiljno zabrinu pa odluči da baba Stana sutra mora u Livno kod doktora, te reče babi Stani da se dobro uredi! Baba se odma sva uzbuđena počela spremati, pripremila misnu robu, al siti se da bi sigurno bila lipša da ima i zube. Koliko je noge nose odleti kod komšinice Luce da je upita da joj posudi zube (protezu), jerbo kako ću ovako krnjava među ljude!
Kad stigoše u bolnicu doktor ih ljubazno dočeka i primi priko reda (naravno prije toga mu je sin od babe Stane, kao slučajno ubacio u bilu kutu 100DM).
E sad vam počinju muke po dotura, valjalo je babu Stanu uvjeriti da se skine da je može pregledati.
Doktor: Bako gdje vas boli?
Baba Stana: E moj doture boli me u Rujanima, boli me u Livnu, boli me di god dođem!
Doktor: Me ne to nego šta vas boli bako?
Baba Stana mu na dugo i široko ispriča o svojim bolestima...
Doktor zaključi: Bako vama nije nešto u redu sa srcem pa ćete morati piti ove tablete...
Baba Stana: Doture reci ti svojoj babi može li ono meni trajat dok sam ja živa? Doktor: Može...
Baba:Pa šta me onda truješ tim prašcima.
Doktor: Bako imate li redovitu stolici?
Baba: Nisam ja jadnica znala da tribam imat Matin repaš sa sobom, ponila bi ja...
I još je valjalo viditi šta je sa vidom, prigledali babi oči napisaše neke karte i pravac izabrat đozluke.
Probala baba jedne, druge, treće, al nijedne nisu pasirale babinim očima.
Optičar bio mudar čovik pa se dosjeti kakve babi naočale najbolj stoje, izvadi stakla pa dade babi da proba prazan okvir.
Baba Stana stavi šuplje đozluke pa pođe blagoslivljat: E moj sinko ove su najbolje na nji vidim ko na rođene oči!
|
|
|
|
Anđa
|
|
|
|
|
|
|
|
Ovo je jedna od onih priča kako su se prije ljudi zabavljali dok nije bilo struje, tv-a, i svih drugi čuda tehnike! Baka Stana je u dugim zimskim noćim dicu iz komšiluka plašila pričama o duhovima, vješticama i vilama! Kad došlo vrime dica narasla i postali mladi i neustrašivi momci, pa se jedne večeri site da bi mogli babi vratit za sve neprospavane noći pune straha. Vidili oni da je baba zavidila otišla na silo kod prije Mare, i dogovore se da je sačekaju kraj groblja kad se bude vraćala. Pala tako mrkla noć, jedino je pun mjesec osvjetljavao selo, kad spaziše babu na povratku! Dvojica se odma sakriše iza zida a treći osta sjediti na zidiću groblja pokraj kojega je baba tribala proći. Svojim žustrim korakom gazila je baba i gledala isprid sebe,
kad će joj momak: Faljen Isus bako!
Baba na to mahinalno odgovori: Vazda budi sinko!
Momak će: Bojiš li se bako ovako po noći sama prolazit kraj groblja?
Baba Stana: Nisam sinko šta ću se bojat!
Momak: Ma ja, nisam se ni ja bojo dok sam bio živ! ...
Nikad više baba Stana ne ode na silo!
|
|
|
|
Anđa
|
|
